Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Li­de­ri EU oku­pi­li su se u pe­tak na Mal­ti – do pod­ne ih je bi­lo 28, a od pod­ne 27, po­što su re­kli ,,zbo­gom'' bri­tan­skoj pre­mi­jer­ki Te­re­zi Mej – da bi pre­tre­sli no­vo­na­sta­lu si­tu­a­ci­ju: pri­jet­nje evrop­skoj (i glo­bal­noj) sta­bil­no­sti po­sle usto­li­če­nja no­vog ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka i nje­go­vih pr­vih po­te­za ko­ji su iza­zva­li glo­bal­ni dar-mar.
Pr­va stvar sa ko­jom su se su­o­či­li, to je da će, sa bri­tan­skim iz­la­skom, Fran­cu­ska bi­ti je­di­na ze­mlja EU u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti. Šta će to sve prak­tič­no zna­či­ti, osta­je da se vi­di, dok se, s dru­ge stra­ne, uti­caj Tram­pa na evrop­ske per­spek­ti­ve već osje­ća.
Glav­na di­le­ma – na ko­ju mje­ru so­li­dar­no­sti, od­no­sno je­din­stve­nog za­jed­nič­kog na­stu­pa pre­ma Tram­pu će mo­ći da ra­ču­na EU kao cje­li­na? Ja­ka EU je, to svi osje­ća­ju, ali ne­ra­do pri­zna­ju, sa­mo pri­vid, sna­ge raz­do­ra su u ovom mo­men­tu ja­če od ur­gent­no po­treb­nog zbi­ja­nja re­do­va. Što, me­đu­tim, ni­je bi­la pre­pre­ka da se ba­rem o jed­noj stva­ri po­stig­ne sa­gla­snost: da se glat­ko od­bi­je po­nu­da Te­re­ze Mej da ona, po­što je, kao pr­va Evro­pljan­ka već bi­la na po­klo­nje­nju no­vom ga­zdi u Va­šing­to­nu, bu­de most iz­me­đu nje­ga i Bri­se­la.
Di­jag­no­zu evrop­skog (ne)je­din­stva po­sta­vio je od­la­ze­ći fran­cu­ski pred­sjed­nik Fran­soa Oland, ko­ji je po­sta­vio pi­ta­nje ”da li se sla­že­mo oko to­ga ka­ko vi­di­mo Tram­pa?” i od­mah na nje­ga od­go­vo­rio: ”naj­vje­ro­vat­ni­je ne”. Iz ovo­ga mo­že da se na­slu­ti i od­go­vor na di­le­mu da li će Evro­plja­ni us­pje­ti da na­pra­ve an­ti- tram­pov­sku ko­a­li­ci­ju i da li će se nje­go­vim hi­ro­vi­ma (ne)pri­la­go­đa­va­ti ko­lek­tiv­no ili po­je­di­nač­no.
Za­sad je vi­še pe­si­mi­sta ne­go op­ti­mi­sta. Ono što je ko­li­ko ju­če bi­lo ne­za­mi­sli­vo – da SAD bu­du pri­jet­nja evrop­skoj sta­bil­no­sti – već po­sle pr­vih Tram­po­vih po­te­za po­sta­lo je ne­pri­jat­na re­al­nost. No­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik je za sa­mo dvi­je ne­dje­lje uspio da pod­ri­je te­me­lje sa­ve­zni­štva na ko­jem je u po­sled­njih 70 go­di­na po­či­va­lo ne sa­mo tran­sa­tlant­sko za­jed­ni­štvo, ne­go i glo­bal­ni po­re­dak.
Iz­ja­vio je pr­vo da je NA­TO ”za­sta­reo”, a nje­gov iza­bra­nik za am­ba­sa­do­ra u Bri­se­lu je, po­što se pr­vo po­hva­lio svo­jim do­pri­no­som ras­pa­du So­vjet­skog Sa­ve­za, iz­ja­vio da isti ta­kav uspjeh oče­ku­je i kad je ri­ječ o ne­stan­ku EU.
Sve to se zbi­va u okol­no­sti­ma ka­da je i EU na zna­čaj­noj ras­kr­sni­ci: da li će i nje­ne va­žne čla­ni­ce (Fran­cu­ska, Ho­lan­di­ja, Nje­mač­ka – ze­mlje u ko­ji­ma se ove go­di­ne odr­ža­va­ju iz­bo­ri), bi­ti za­hva­će­ne ta­la­som de­sni­čar­skog po­pu­li­zma i vlast pre­da­ti u ru­ke Tram­po­vih imi­ta­to­ra. Po­ka­za­telj u kom se smje­ru stva­ri kre­ću bi­će po­znat već po­čet­kom ma­ja, ka­da se u Fran­cu­skoj odr­ža­va (oče­ki­va­ni) dru­gi krug pred­sjed­nič­ke tr­ke.
Glav­na od­lu­ka će, me­đu­tim, bi­ti do­ni­je­ta kra­jem sep­tem­bra, ka­da se od­lu­ču­je o po­li­tič­koj bu­duć­no­sti ključ­nog evrop­skog li­de­ra An­ge­le Mer­kel. Da li će dok­tor­ka kvant­ne he­mi­je ste­ći če­tvr­ti man­dat do­bi­lo je do­dat­nu va­žnost s Tram­pom sa dru­ge stra­ne Atlan­ti­ka. Ne sa­mo zbog sna­ge nje­mač­ke eko­no­mi­je i ključ­nog uti­ca­ja kan­ce­lar­ke na evrop­ske po­slo­ve, ne­go i zbog sve ja­čeg uvje­re­nja da ona pre­u­zi­ma ulo­gu ”li­de­ra slo­bod­nog svi­je­ta”, za ko­ju, sa no­vim pred­sjed­ni­kom, Ame­ri­ka vi­še ni­je do­stoj­na.
Nje­mač­ka je, ina­če, po­seb­no iz­dvo­je­na i na Tram­po­vom ni­ša­nu, s ob­zi­rom na nje­go­vu oči­gled­nu na­mje­ru da Ame­ri­ku vo­di kao kor­po­ra­ci­ju i na prin­ci­pu po­je­di­nač­nih ”di­lo­va” u ko­ji­ma je naj­va­žni­ja ne­po­sred­na i opi­plji­va do­bit. U tom kon­tek­stu Njem­ci su eks­pre­sno svr­sta­ni u sam vrh iz­ra­blji­va­ča Ame­ri­ke, jer u nju vi­še iz­vo­ze ne­go što uvo­ze. Tram­pu bo­de oči to što Nje­mač­ka ima spolj­no­tr­go­vin­ski su­fi­cit od 284 mi­li­jar­di do­la­ra, dok SAD bi­lje­ži de­fi­cit od 463 mi­li­jar­de.
Nje­mač­ka je do­dat­no op­tu­že­na da ”eks­plo­a­ti­še pot­ci­je­nje­ni euro” ko­ji je de fak­to ”no­va nje­mač­ka mar­ka”. Da ovo ni­su sa­mo re­to­rič­ke ti­ra­de, po­ka­zu­ju i otvo­re­ne pri­jet­nje ka­zne­nim ta­ri­fa­ma na uvoz nje­mač­kih auto­mo­bi­la (pro­iz­ve­de­nih u mek­sič­kim fa­bri­ka­ma nje­mač­kih kom­pa­ni­ja). Po­seb­no je iz­dvo­jen BMW, ko­ji upra­vo za­po­či­nje (i od to­ga ne na­mje­ra­va da od­u­sta­ne) iz­grad­nju no­ve fa­bri­ke na te­ri­to­ri­ji ju­žnog ame­rič­kog su­sje­da, upr­kos to­me što već dvi­je de­ce­ni­je ima fa­bri­ku u Ju­žnoj Ka­ro­li­ni i ukup­no za­po­šlja­va 70.000 Ame­ri­ka­na­ca, pri če­mu 70 od­sto ame­rič­ke pro­iz­vod­nje – iz­vo­zi.
Uti­caj­ni ”Špigl” je ne­dav­no Tram­po­vu spolj­nu po­li­ti­ku oci­je­nio kao ”mje­ša­vi­nu aro­gan­ci­je i na­iv­no­sti”. Či­ni se da je pod­jed­na­ko opa­sno i jed­no i dru­go, ali da je ipak naj­štet­ni­ja nje­go­va ne­pred­vi­dlji­vost: da­nas tvi­tu­je jed­no, sju­tra dru­go, dok nje­go­vi sa­rad­ni­ci sa­op­šta­va­ju ne­što tre­će. Kon­tra­dik­ci­je i kon­flik­ti su, ba­rem na po­čet­ku ”Tram­po­ve ere”, pre­o­vla­đu­ju­ći sig­na­li ko­je emi­tu­je Bi­je­la ku­ća. Da li u tom ha­o­su ima si­ste­ma, ili je ha­os si­stem, tek će se vi­dje­ti, a glav­na ne­po­zna­ni­ca je ko­li­ku i ka­kvu će sve šte­tu to pro­iz­ve­sti dok se ba­rem do­ne­kle ne unor­ma­li.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik
''Po­li­ti­ke'')